Postoje slučajevi kada je
autor nekog delaistovremeno i prevodilac i priređivač
koji svoju stvaralačku inspiracijupronalazi u estetskom dožavljaju teksta, umetničkom smislu i utisku koje je ono na njegaostavilo. To je slučaj kada je autor na dobrom putu da ostvari uspeo prevod,možda i moćniji od samog originala. I zato je Isidora Sekulić s punim pravomgovorila da je umetnički dovršen
prevod zapravo original svoje vrste. Ali,ostaje večito otvoreno pitanje u kojoj meri jedan prevod može da dočara umetničku punoću originalnog dela. Istrajavamna stanovištu da je to moguće ostvariti samo u direktnom prevodu sa originala,a ne posredstvom tertium comparationis.Tako je Paideia 2005. godine objavila romansiranu istoriografsku prozu satematikom trojanskog rata. Homer, IlijadaAlesandra Barika sa italijanskog je prevela Ana Srbinović. Iako je autorinspiraciju pronašao u umetničkim dubinama najslavnije i najstarije evropskeepopeje, raznolikosti i lepoti karakterizacije Homerovih likova, silno seudubljujući u književni kontekst, i nakon obimnog istraživačkog rada ulio muživot snagom sopstvenog doživljaja, a prevodiocu se nema šta zameriti u pogledudoslednosti i preciznosti prevoda, ovaj svojevrstan poduhvat ipak nije ništadrugo nego pravi promašaj. Objašnjavajući kako je delo nastalo, autor upredgovoru navodi da je u želji da omogući javno čitanje Ilijade, uslednategnutosti vremena i strpljenja publike, bio prinuđen da interveniše natekstu. Od raspoloživih prevoda na italijanskom, odabrao je prozni, prema datojpotrebi, koji je stilski bio blizak njegovom književnom osećanju. Potom jeskratio tekst, izbacujući po njemu suvišne delove, kako bi dužinu čitanjauskladio sa strpljenjem današnje publike. Intervenisao je i na stilu uklonivšiarhaizme, zamenjujući Homerov jezik življim italijanskim...i u sadržajinterpolirao delove iz spisa srodne tematike potonjih autora. Na posletku kadrirao je scene iz ugla onihkoje je Homer nekada davno smestio u njihovo središte, time je jedan nikadprevaziđeni Homer-pripovedač ustupio scenu dvadesetijednom pripovedaču.Činjenica – dobilo se na živosti, ali izgubilo od Homera. Neizmernointeresantan i nadasve smeo poduhvat, koji je trebalo da čitaocu pruži onuharizmatičnu toplinu čitalačkog užitka. Nažalost, čitav je projekat kaoprevodilački pokušaj potpuni promašaj. U srpskom je prevodu nemoguće osetitiBarikov doživljaj Ilijade, a kamoliHomerovu artificijelnost, naročito ako smo čitali Đurićev prevod, i imamo tusreću da smo obrazovani na njegovoj Ilijadii Odiseji. I tako, možda bi nekiĐurić i mogao na srpskom oživeti Ilijadupo uzoru na Barikovu ideju, ali u ovom konkretnom slučaju, iako je privlačnostizmeđu autora-priređivača-prevodioca bila neodoljiva, veza je, nabijena dubokimemocijama, ipak bila već unapred osuđena na propast.
Više kritika o Odiseja