Napeta priča, puna nagoveštaja i iščekivanja, tihe jeze koja se uvlači
u kosti, dok Artur Kips vodi neprestanu borbu sa svojom stvarnošću u
osamljenoj kući okruženoj močvarom. Mladi advokat ne veruje u duhove,
ali vrištanje deteta u tami koje odjekuje preko magle, ritmički zvuci
stolice za ljuljanje u jedinoj zaključanoj sobi, i samoća koja ga
izjeda, uveravaju ga postepeno da slika žene u crnom koju je video na
malom groblju nije nimalo manje stvarna, samo zato što žena nije živa.
A onda, vrata se otvaraju...Iako možda zvuči zanimljivo, knjiga
je krajnje loše motivisana, sa zapletom toliko banalnim da će ga deca u
vrtiću prozreti, a krajem tako smešnim da je teško poverovati u priče o
ekranizacijama i desetogodišnjem prikazivanju na Vest Endu. Možda, da
je tok svesti detaljnije prikazan, da je tanka granica između
racionalnog i onog drugog negde usput nestala, da je ta preteća senka
samo malo strašnija... Ali nije. Ne mogu reći da su opisi loši, jer
nisu, niti da nema zaista napetih momenata, kada vam se koža naježi kao
malom terijeru koji u jednom momentu pravi društvo glavnom junaku, ali
činjenica da se ništa ne dešava verovatno je trebala da vas pripremi za
najgoru moguću okrutnu šalu sudbine - kraj romana - koji meni i ne
deluje toliko strašno, a i zbog same koncepcije uvoda, očekivan je od
samog početka. Činjenica je da sredina romana, opis kuće, močvare i
magle, deluju strašnije od konca, koji delo definitivno ne krasi, a i
deluje zbrzano... Za kraj, malo tehničkih detalja - knjiga ima preko
200 strana, ali su slova tako velika da je nemoguće ozbiljnije se
udubiti, jer deluje kao da čitate slikovnicu, i slobodno su mogli da je
stave na 80-100 strana, ali preptostavljam, onda ne bi mogli da je
prodaju za preko 400 dinara...Da li bih vam preporučio ovu
knjigu? Ne baš, ne vidim neki jak razlog. Osim, ako možda ne želite da
pišete sličnu literaturu, ili ste sve drugo pročitali, a baš vam je
dosadno...
Više kritika o Žena u crnom (Woman in Black)