Mlađa poetska scena u Srbiji uvek je gledala na Anu Ristović sa dozom zavisti. Jer dok smo mi ostali sami gradili svoj talenat,
ona je svoj u dboroj meri NASLEDILA.
Ali nasledjeni talenat nije dovoljan - potrebno je znati šta da se
uradi sa tim. Ponekad to pesnik ne može da uradi sam, potrebno je da život to uradi umesto njega.
Upravo tako nešto se dogodilo sa Anom Ristović. Vrativši se iz Slovenije, sama, bez posla, odbijana na svim konkursima za radna mesta zbog "prevelike kompetentnosti", Ristovićeva je bila prinuđena da se okrene poeziji. I
poezija je pokuljala iz nje.
Jer kada nestane život na razglednici i realnost nas spusti u predele oko nule, poezija prestaje da bude samo uže od peska koje služi kao zabava za dokone kćeri , već postaje egzistencijalni strah.
Izašla u elitnoj ediciji kraljevačke Povelje, ovo je najbolja Ristovićkina knjiga do sada. I ako je neko od mlađih srpskih pesnika još ljubomoran na Anu Ristović, nije to više zbog toga što su njoj kao ćerki slavnog oca bila u startu otvorena neka vrata kroz koje su drugi morakli da se na silu probiju, već isključivo zato što je Ana Ristović bolja pesnikinja.
Mi ostali smo ponosni što je imamo u našim redovima.