- Toliko depresije, ima li neko ko piše a
ne pati? - prva mi
je bila pomisao
posle površnog obilaženja srpskih
blog zajednica. I gle čuda, imala sam sreće! IMA!
Dudarim je momčić iz komšiluka, koga srećemo svakog dana, i vi, i ja. On prodje, kaže (ili ne kaže) dobar dan, ali dobro odmeri, zapamti svaku pošalicu eventualno izgovorenu u prolazu. A ako i nije izgovorena, od obične rečenice napravi visokoumnu šalu koja zasmejava i nasmejava dnaima posle čitanja.
Autor je anoniman. Niti se
zna koliko ima godina, a uostalom, i postovi su za raspon od 20 do 100. Ne zna se ni čime se bavi,
pa ga mogu sa istim zanimanjem čitati svi profili. Posebno se ne zna gde je, pa ta njegova zgrada može biti u svakom gradu, gradiću, varoši, naprednijem selu. Možda je i pritajeni političar, jer ume da udari baš tamo gde boli, mada sumnjam, s obzirom na preveliku dozu humora.
Postovi su, pa blago
bi bilo reći, zanimljivi. I te kako prijaju u svoj toj navali ispraznih drvljenja i palamudjenja po blogovima. Iskreno, mogu se lako čitati uz kafu, s prijateljima, pre i posle... bilo čega!
Dudarim je osveženje, to je sigurno. Ono što bi moglo da mu se zameri, ponekad je naglo skretanje ka zemlji. Povede vas kroz priču, a zatim odjedno, nenadano, previše brzo, kao da mu je dosadilo, skrene ka kraju pa kao skijaš letač pre rekorda dotakne sletište. Za stil dobije vrhunske ocene, ali mu fali daljina!
Uostalom, slutim da je osoba koji stoji iza nadimka Dudarim veselo momče koje, što mu i priliči, treba da juri devojčice po tom svom gradu, a računar poseti tek nekad.
Mada, mogao bi i malo češće!